Виноград

Име Светог Саве, српског принца Растка Немањића и оснивача Хиландара, нашло се тако и у овој повести о благородној лози од које се, већ више од осам векова, справља вино у манастирским подрумима. Уједно, Савино поље је подарило и назив врхунском вину Хиландара, премијум етикети – Савино поље.

Као што је породична лоза династије Немањића уткана у историју Хиландара, тако ластари и гроздови чудотворне винове лозe, изникле из кивота Савиног оца, Стефана Немање – Преподобног Симеона Мироточивог, наткриљују сав труд хиландарских монаха, представљајући прави корен сваког чокота у манастирским виноградима. Чудотворна лоза Светог Симеона и данас рађа, дарујући пород неплодним супружницима који са вером користе њен плод. Основано се претпоставља да је она један од најстаријих живих примерака винове лозе на свету.

Савино поље је од настанка Хиландара било место за винограде. На графици из Москве из 1757 (у доњем десном делу), виноград је јасно приказан на садашњем месту. Налази се на нешто мање од 2 км северно од манастира, у равници која излази на Егејско море. Кроз поље протиче хиландарски поток, који током лета пресушује, док током сезона падавина набуја. На имању се налази извор воде звани Агиазма. У западном делу плодне равнице смештен је велики део манастирске економије на којој се гаји поврће у баштама и пластеницима. Уз повртњаке, од седамдестих година 20. века, на површини од око 2,5 хектара, налази се такозвани стари виноград са виноградарском кућом. Из њега се добија грожђе за вино које се, углавном, служи за манастирском трпезом. Над североисточним делом Савиног поља уздиже се брдо Мала Самарија на чијим обронцима се налази хиландарска келија Светог Стефана. На Самарији је и данас могуће пронаћи археолошке остатке из доба антике, као сведочанства предхришћанског периода Атоса. Са јужне стране налази се Пирг (кула) Св. Краља Милутина са почетка 14. века који је био део одбрамбеног система Хиландара.

Садашњи виноград је подигнут 2008. године. Одлуком Свештеног сабора стараца манастира Хиландара, уз велику обнову од последица катастрофалног пожара из 2004. године и остале подухвате на обнови целокупне манастирске економије, решено је да се подигне нови, већи виноград на потезу Савино поље, који је задњих деценија служио за узгајање пшенице. 

Стручни део посла поверен је групи професора са Пољопривредног факултета у Београду, на челу са проф. др Небојшом Марковићем са катедре за виноградарство, који је са својим сарадницима, проф. др Владом Личином, шефом катедре за агрохемију, проф. др Чедом Опарницом са катедре за воћарство и другима, извршио детаљну анализу свих услова потребних за узгајање винове лозе са циљем производње врхунских вина. 

Само земљиште на Савином пољу је вулканског порекла и веома разноврсно по саставу.  Уопштено, може се поделити на две целине, глинену иловачу и песковиту иловачу.

Иако се налази у медитеранском виноградарском рејону, тек мањи део површине се уклапа у уобичајени тип земљишта за то поднебље. За разлику од осталих површина под виноградима на Атосу, овде није, сем у мањем делу, присутно изузетно кречњачко земљиште, већ је у питању алувијални нанос који потиче од базних и киселих стена, који у себи садржи разне уситњене материјале. Присутни су елементи магматских стена, глине, песка, кречњака, шкриљаца, кварца и многих других састојака. Може се рећи да, уз температурну разлику у време фенолног сазревања која износи и до 15 степени, и остале услове који владају на овом подручју, разноврсан састав земљишта доприноси да вино манастира Хиландара поприми јединствену комплексност, воћну свежину и велики потенцијал за одлежавање који је карактеристичан за бордовске сорте и купаже.

Приликом подизања винограда, на површини од 15 ha, одлучено је да се у првој фази засаде висококвалитетне интернационалне сорте – мерло, каберне совињон, каберне фран и мања количина зачинског грожђа, аликант буше. Саднице и одабрани клонови набављени су из Француске, од компаније „Рихтер“ у власништву г. Анрија Бернабеа, који је лично посетио манастир и обишао виноград након сађења. Сам квалитет и одличан одабир, квалитет и пријем садница, пажљиво третирање земљишта и узоран рад током подизања винограда, допринели су, да већ 2010. године, род грожђа буде изузетан, и по квалитету и по количини.

У наредним етапама развоја манастирских винограда, планиран је узгој аутохтоних грчких и српских црвених и белих сорти.